Dobriša Cesarić – Gle malu voćku poslije kiše, puna je kapi pa ih njiše.

Šantić -Proljeća tvoga gdje je pozdrav mio I klik orlova na svijetloj besi? Vaj, ja bih topla zagrljaja htio…

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo, stoji kao spomen iz prastarih dana.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove silnih mi želja navreli roj, ona i dođe kad njojzi gove…

Očiju tvojih da nije Ne bi bilo neba U malom našem stanu

Uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova

I srušiše se lepi snovi moji, jer glavu tvoju venac sad pokriva, kraj tebe drugi pred oltarom stoji

Nastasijević – Šta vredi pop što moli, pa krstača, pa ime, neće se vojnik vratiti u selo, neće poljubiti koju voli

…Ali dirnuti rukom nije smeo Ni otmeno ti lice, niti usta, Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo…

I samo dotle, do tog kamena, Do tog bedema – Nogom ćeš stupit možda, poganom!