I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji —
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Čestitô sam ti. I ti reče "Hvala!". . .
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pepô rasu?
Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvom licu radost se razliva. . .
I svršeno je! Ti si sada žena —
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.
I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve što god počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.
I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva. . .
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pisô njoj, ko ženi,
Nek mimoiđe nju, i nek padne
Na onaj deo što je pisan meni!
Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!
I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
Prosta ti bila moja ljubav živa!
