Jelena, žena koje nema

Jelena, žena koje nema je poetska proza o neuhvatljivoj, zamišljenoj ženi – simbolu mira, lepote i spasa. Pripovedač, zarobljen u haotičnoj svakodnevici, u mislima priziva Jelenu kao jedinu utehu i smisao. Ona ne pripada stvarnosti, već unutrašnjem svetu čežnje i ideala. Kroz kontemplativni ton, Andrić izražava duboku potrebu za prisustvom dobrote i tišine u svetu nemira. Jelena je senka, vizija, ali njeno odsustvo čini je snažnijom. Ova kratka proza spaja liriku, filozofiju i tihu tugu čoveka koji traži ono što se ne može dosegnuti.