Jednom su mi njegovi romani, dok sam ležao u bolnici, spasili život — skoro pa bukvalno.
Jedini je pisac, uz Vudija Alena, uz čije sam se knjige smejao na sav glas na plaži. I ona jedna Miljenovićeva (sad vi mislite: „Al’ je ovaj načitan“). Ona scena sa atomskom bombom koju bi prvo bacili na Beograd…
Njegovi junaci su obični ljudi sa juga, puni mana, snova i lokalnih mudrosti, uhvaćeni u situacije koje su istovremeno smešne i bolno prepoznatljive.
U njegovim romanima Dalmacija nije razglednica, već živo mesto puno tračeva, inata, sitnih prevara i velikih emocija. Ljubav, politika, vera i svakodnevne gluposti sudaraju se prirodno, kao u stvarnom životu.
Lično, „Nada“ mi je jednako dobra kao „Što je muškarac…“.
Ocenite svaku stavku od 1 do 7. Vaši glasovi utiču na rang listu!
Kažete da roman mora da vas navede na duboka razmišljanja i da mora biti težak. Ne mora. Evo ga dokaz. Kako je ovo samo duhovito!
Roman na osnovu kojeg je snimljen jedan od najboljih hrvatskih filmova.
Ponajbolji. Zamislio sam ih kao "redneck" likove iz kukuruznog pojasa.
